уторак, 23. август 2016.

Misli

Od danas počela sam da se divim mom stavu. Toliko stvari koje su loše i koje su me povredile pregazila sam tako lako. Mnogi prijatelji i porodica slamali su mi dušu a ljubavi koje nisu uspele slamale su mi srce. Ipak posle svega ja ne patim. Jaka sam, optimistična i vesela ali ipak i kod mene postoji terenutak slabosti kada se rasplačem za sve loše što mi se desilo. To je na srwću retko.Ipak ljudi imaju i gori život tako da se ja pre svega zahvaljujem Bogu što sam zdrava a porodici što imam krov nad glavom, odeću i hranu. Zaista nemam razloga da patim. Ljubavi koje nisu prave nestaće, izgubićeš prijatelje koji to nikada nisu ni bili. To je život. To je sudbina. Imam prijatelje, ljude koji su uvek tu za mene. Imam trenutno ljubav ali sve to je jedna čudna priča jer naravno postoji neko ko će smetati i praviti porblem.To je stvar ljubomore ali to ne mogu promeniti jer ima toliko ljubomornih ljudi. Ako me zaista želi, on će mi to reći. Znam iako budem imala njega ili bilo kog drugog, pitanje je da će ta ljubav potrajati do braka, dece, unučića, smrti. Brak je veliki korak za čoveka. Kada stupiš u brak sa nekim dobijaš svoju večnu ljubav ali gubiš svoju mladost. Tada treba dobro razmisliti jer Bog kaže da brak mora biti večan. Postala sam takva da uvek razmislim pre nego što napravim neki veći korak. Ne želim da se sramotim ili da nešto uništim.  Naravno i ja sam spontana kao i svi ali to samo kada je nešto sitno u pitanju. Nekada kada razmišljamo previše na odluci ili kada odmah kažemo svoju odluku pogrešimo. Živ čovek greši i na ovom svetu u duši savršenog čoveka nema. Svi imamo mane ali neki ih previše pokazuju, dok se ja trudim da ih ne primete ljudi iz moje okoline. Nekada živela sam u strahu šta će drugi o meni misliti, šta će neko drugi reći. Iz tog zatvora u duši sam se izvukla i okusila sam lepotu slobode. Na žalost ljudi židve u tom zatvoru i zbof toga nikada neće biti ono što su uvek tajno hteli i nikada neće postupiti onako kako su hteli. Posle toga sledi kajanje. Mnogo puta sam se zbog toga pokajala ali odlučila sam se da me više savrest ne grize i da živim život punim plućima jer život je jedan i godine, mladost i neki trenjtci se neće vratiti. Kada ostarim, želela bih samo da se prisećam moje mladost kroz osmeh. Želela bih da uspem u životu i da kada dobijem penziju budem ponosna na moju završenu karijeru. Naravno, želela bih da porodici prepričavam moje divne trenutke sa članovima porodice pre muža i posle njega. Naravno to se možda neće ni desiti jer čovek nema kontrolu vremena i čarobni štapić ali naravno uvek može imati cilj. Moja generacija u svojim glavama ne razmišlja baš pametno, ne razmišlja o budućnost i šta će ostati iza njih. Ja o tome razmišljam. Razmišljam šta sve život donosi, kakav je sveto oko nas. Život i greške me uče onome što će mi zaista trebati u građenju moje ličnosti i ciljeva, škola je samo nešto što se mora završiti i ona je samo odskočna daska za bolju budućnost. U našoj zemlji se teško živi to se vidi ali kada samo pogledam ljude u ratu i bedi srce mi se cepa na sitne komade. Takvim ljudima treba pomoći da budu srećni jer uvek je lepše videti čoveka kako se smeje i kako je zdrav i sit a ne kako je bolestan, nesrećan i sam. Naše društvo se mora promeniti, moramo postati ljudi a ne pohlepni grešnici. Nije bitno da li je neko druge rase, nacionalnosti i opredeljenja. Svi smo mi ljudi od krvi i mesa. Krv ne sme da se proliva, to je greh i sramota. Mržnja se treba iskoreniti a dobrota proširiti.Moramo voleti i poštovati jedne druge, jer svet će tada biti bolji. Širimo ljubav a ne mržnju ! 💜

Нема коментара:

Постави коментар